Dve stvari idu jedna sa drugom - pojedinačni napor plus božanska milost. Ako sve vreme spavam, Bog me neće osloboditi; slično tome, ako osećam da ću svojom ličnom voljom, milom ili silom, biti u stanju da ostvarim Boga koristeći svu svoju snagu, to je budalaština. Bog je na trećem spratu, a ja sam na prvom. Treba da dođem na sastanak, do mesta za sastajanje. Treba da stignem do Boga svojim ličnim naporom - to će reći, suzama i duševnim vapajem moram da se popnem na drugi sprat. Onda će Bog, iz beskonačnog saosećanja i milosti, sići sa trećeg sprata na drugi i tu ćemo se sresti. On treba da mi da ono što On ima - Svoju samilost, bujicu samilosti - a ja treba da priložim svoj mali lični napor i suze, bujicu suza.

Život tragaoca je život unutrašnje vere. Vera je nešto što nam stalno donosi poruku Onostranog. Vera je temelj našeg pravog života. Moramo imati veru u Boga; moramo imati veru u sebe. Ako verujemo samo u Boga, a ne i u sebe, ili ako verujemo samo u sebe, a ne i u Boga, onda ne možemo stići daleko.
Šta je naša vera? Naša vera je naš unutrašnji plač za Božjom Svetlošću i Blaženstvom u beskonačnoj meri. Naša vera je Božiji prevazilazeći Osmeh, koji preobražava naš život i nosi nas iz mora neznanja u more mudrosti. Naša unutrašnja vera u Boga nam stalno pomaže da veoma brzo trčimo i da stalno činimo da Bog trči ka nama na najbrži mogući način. Pošto je Božja brzina daleko veća od naše brzine, kada načinimo jedan korak ka Bogu, mi vidimo da je Bog načinio devedeset i devet koraka ka nama. Onda se susrećemo.

Kada u bilo čemu pogrešimo, svesno ili nesvesno, istog trenutka bi trebalo da zaplačemo za oproštajem. Ako ne zatražimo oproštaj od Svevišnjeg, naše loše osobine će dobiti na snazi. Pomoću naše težnje, molitve, meditacije, posvećenosti i jedinstva sa Božijom Voljom, trebalo bi da molimo Boga da nam oprosti sve naše greške, svesne i nesvesne. Trebalo bi da Ga zamolimo da prosvetli naše nesvesne greške da bismo ih postali svesni i da ih ne bismo ponavljali.

Težnja i želja su dve različite stvari. Svoje želje ne možemo zadovoljiti. Možemo samo da promenimo predmet naših želja. Danas želim drugi auto, sutra ću želeti drugu kuću. Ako sam razočaran, ako mi nije ispunjena određena želja, sutra ću imati neku drugu želju. Želje se neprekidno smenjuju.

U ovom trenutku smrt je potrebna; smrt nam je neophodna. Ništa ne možemo da radimo dugo, bez predaha. Igramo se 45 minuta ili čitav sat, a potom se umorimo i potreban nam je odmor. Isto se događa sa našom težnjom. Pretpostavimo da na Zemlji živimo šezdeset ili sedamdeset godina. Od tih šezdeset ili sedamdeset godina, možda meditiramo svega dvadeset ili trideset dana, a čak i tad samo po nekoliko sati. U svojoj meditaciji običan čovek ne može neprekidno da teži četiri sata, dva sata, pa čak ni jedan sat. Kako da onda ima težnju, stvarnost ili svest koja bi ga u trenu odvela do večne Istine ili besmrtne Svesti?