Mi imamo tri posebne sobe: sobu duše, sobu srca i sobu uma. Postoje još dve sobe: soba vitala i soba tela, ali vrata ovih dveju soba mi uglavnom držimo zatvorena.

Kada živimo u sobi duše, vidimo da u njoj nema mesta za smrt. Naravno da smo izuzetno srećni kada nigde nema mesta za smrt. Kada živimo u sobi srca, vidimo da tu povremeno ima mesta za smrt. Prirodno je da tu ne možemo da budemo toliko srećni kao kada smo u sobi duše. U trenutku kada se naše srce poistoveti sa božanskom svetlošću, naravno da tu ne može biti smrti; ali u sledećem trenutku, kada se ono poistoveti sa neznanjem sveta, sve je depresija, frustracija, uništenje i smrt. U sobi uma, ne samo da ima mesta za smrt, već je ona dobrodošla da se smesti gde god poželi. Smrt ulazi i seda ili na sopstveno mesto, ili na bilo koje drugo mesto koje želi da zauzme. Prema tome, u sobi uma uopšte ne može da bude radosti. Ako se nalazimo u sobi uma, moramo da se molimo da bismo ušli u sobu srca. Ako smo u sobi srca, hajde da se molimo i meditiramo da bismo ušli u sobu duše. Samo u sobi duše pronalazimo beskrajnu radost, beskrajno zadovoljenje i beskrajno savršenstvo.

Izvor: Šri Činmoj, "Sreća"